Ne volim čiste ulice

Ne volim čiste ulice.
Škripa snega u kasnim večernjim satima ima posebnu čar.
Nosi sa sobom mir i spokoj.
Ima li šta lepše od pogleda na cipele zatrpane pahuljama i detinjom igrom?
Volim, zaista volim kada se oblaci spuste na zemlju svom svojom ledenom ljubavlju zagle nagi asfalt.
Ponekad prazna duša poželi da ih prekine u ljubavnom zanosu, ja očajno viknem:
“Ne, ostavite ih da uveseljavaju decu”, znajući da sam jedino dete te ulice ja.
Skriveno dete koje bi dalo sve za da se svakoga jutra igra pogledom preko belih strmina i ravnica jer mu je sve ostalo davno zabranilo odrastanje.
Ne dam tu tišinu koja nastane kada padne sneg.
Nostalgičnu tišinu, rekla bih.
Korak u neugaženi sneg je poput koraka ka željama koje potajno želimo, suviše dobar osećaj da bi nas ostavio bez smeška na licu.
Magija, kažu neki.
I slažem se, šta još tako prizove sećanja kao belina nagomilanih pahulja koja sja kroz prozor? Ni topla čokolada ni jelka sa ukrasima nema toliku moć.
Zato plačem kad je zima siva jer to znači da te godine nema detinjstva za mene.

Odrastam polažući zakletvu da ću celog života gajiti sneg u sebi. Dete u meni će se imati čime da se igra.
I neću imati čiste ulice.

snow

Kao svet i ja

Kao poneki osmeh.
Kao redak sjaj sunca.
Kao česta glatkoća usana koje plaču.
Kao prozirnost hladne suze na obrazu.
Kao paučina na koju tek tako naletiš šetajući po prostranstvima duše.
Kao prejak odblesak koji ti ne prija.
Kao smeh straha.
Kao zvuk mraka u sobi.
Kao miris tišine u postelji.
Kao dodir dalekih sećanja.
Kao pogled kroz polupano staklo naočara.
Kao ukus taloga na dnu šolje.
Kao usamljena čestica prašine u vazduhu.
Kao kap u Crnom moru.
Kao ledeni vrh i vreli jaz emocija.
Kao nevidljivo NEŠTO što te primorava da živiš ali ti ne da da živiš.
Kao nevidljivost tebe na svetu.
Kao nevidljiv ti. I kao vidljivo sve oko tebe.

18

Ja danas

Volim da izaberem jedan dan u sedmici i posvetim ga svemu što mogu da radim u tišini i bez svetla, usput i bežanju od života koji živim sad. Ovde. Pravim sebi mesto gde bih se napokon osećala rasterećeno. Lep je osećaj imati delić u mozgu koji je sposoban za tako nešto.
Danas je nedelja. Ne sećam se kad sam ustala iz kreveta (i jesam li uopšte), doručkovala, šta su mi ukućani govorili, sećam se samo kafe od pre pola sata i nekih osećanja koja su me držala od prethodne večeri. Subota je moje veče za overthinking i tužno je što se poklapa sa izlascima i druženjem ali se navikavam (ili bar mislim) i jednog dana ću moći sve to da kontrolišem. Hoću.
Dakle, danas je nedelja. Tražim mesto gde da pobegnem. Ovog puta sebe zamišljam na Menhetnu u stančiću na petom spratu, sa malim udobnim prostorijama i onim jastucima pored prozora koje sam oduvek želela. Oko prozora su police sa drugim svetovima u koje mogu da pobegnem a.k.a. knjige. A pogled je jednostavan: siva ulica sa po kojim žutim taksijem, smešni prolaznici i zgrada preko puta sa starom posleratnom fasadom i osmehom na jednom od prozora. Ispod mene je pekara u kojoj ću kupiti vreo jutarnji hleb a pored kutak u kom ću deliti kafe sa prijateljicama i smejati se. Svaki dan ću raditi nešto novo: časovi glume, neki instrument, pozorišta, bioskopi, novi restorani i kafei i nove priče. I sedim, tu među jastucima, i posmatram ljude i smišljam njihove životne priče ili sinhronizujem razgovore. Ili samo posmatram bez cilja. Bilo bi lepo i da pada kiša pa da mogu da posmatram kapljice i gledam koja će od njih prva doći do okna prozora…
Nedelja, 22. septembar: Ležim u krevetu i slušam pesmu “Krug” i prisećam se koliko je volim i koliko bih volela da mi je život kao ona tri minuta dok ona traje na svirci u kafiću i dok skačem sa najdražima. Želim da mi život budu skokovi uz pesmu “Krug” od EKV. Ili da bude dinamičan, ako ništa drugo. Umesto ljudi, danas se družim sa pikselima i lepo mi je. Na internetu mogu da budem ko hoću i mogu da biram soundtrack svog života. Danas su to pesme Peppersa, Arctic Monkeysa…
Danas je poslednji dan u sedmici i ja sam odlučila da će biti i poslednji dan mog nerviranja i straha. Sama ću da krojim sve i da krpim rupe i da dodajem cirkončiće i mašnice. Bez suza i tužnih izraza lica! Makar pred drugima. I pokušaću da ukrotim ove dve Mine u sebi, da ih pomirim jer mi je dosta svađa i mržnje. Mržnje sebe i glupih stvari oko sebe.

Sutra je ponedeljak i sutra neću moći da razmišljam o čemu želim već o onome što mi se nametne. Kao da vidim da će to ponovo da se svede da njega, nedefinisanost koja me prati, život koji mislim da traćim sa svojih 17 i na osobe koje mi ne daju da letim. I neću moći da biram muziku u pozadini jer će od ranog jutra to biti nešto melanholično i nostalgično, nešto kao Lana Del Rey.

Za par sati se završava Moja Nedelja, 22. septembar, poslednji dan u sedmici, završavaju se Moja Sloboda i Lenjost, Nezainteresovanost za život i počinje nešto sasvim novo.
Skupiti snage za novu borbu zvanu treća sedmica septembra!

word collage

Bez kraja (1)

Tog jutra se probudila sa istim osećajem. Bacila je jastuk svom svojom jutarnjom snagom, kako onaj na kom je spavala tako i onaj veći koji je služio samo za grljenje tokom posebno depresivnih večeri. Do tog jutra je pazila da ne ustane na levu nogu, doslovno rečeno. Sama se smejala toj svojoj čudnoj navici. Ali ovo jutro je bilo po svoj prilici posebno, nije je interesovalo koje će stopalo prvo dodirnuti hladan parket ili koliko je sati bilo. Želela je samo da se taj osećaj više ne vraća. Pogledala je jastuke na podu i uzdahnula, prijao joj je njihov miris, omamljivao je svake večeri i smirivao na kraju krajeva. I bila im je zahvalna, mnogo su suza progutali i prećutali previše istopljene maskare po sebi, kao i prethodne večeri.
Pokušala je da se seti svega, to je bila još jedna od navika, svakog jutra je sumirala prethodni dan, svaku sitnicu koja je u njoj probudila bilo kakvu emociju.
Ništa drugo joj se nije motalo po glavi do jedne slike: on ispred nje, bašta lokalnog kafea, zvuci automobila, ulična svetla i pomalo neprijatan razogovor. I rečenica: ”Od sad treba da znaš da ne možeš baš sve stvari i probleme da rešavaš, nešto moraš da pustiš da ostane takvo kakvo je.”
Ne! Ako je išta u ovom životu mrzela onda su to bile situacije koje su samo tako lebdele u vazduhu nerešene i neobjašnjene. Kao i uvek, i tad joj je bilo potrebno rešenje, krajnja vrednost jednačine koja je predugo bila zbunjujuća, ali nije ga dobila, bar ne ono koje je očekivala.

*dva dana ranije*

Sedeli su na klupi, svi zajedno, popakovani kao sardine, zbijeni jedno uz drugo. Ko bi rekao da prosečna klupa može da izdrži sedmoro ljudi, ili još bolje, ko bi rekao da sedmoro ljudi može odlučiti da se spakuje na jednu klupu? Takve stvari im nisu bile strane, družili su se već dve godine bez prestanka i navikli su na međusobne lude ideje, na primer kao onda kada su odlučili da posle izlaska u klub uskoče u obližnji privatni bazen sa video nadzorom.
Sedeli su i grejali su se. Nisu bili navikli na takve temperature u avgustu, bilo je zastrašujuće videti svoj dah u letnjem vazduhu . Odjednom ona ustade i poče nervozno da šeta ispred klupe tek usput slušajući njihov razogovor. Nije mogla da se usresredi na to kada je znala ko je bio u kafiću pored kog su maločas proleteli. Želela je da se oslobodi onoga što ju je već dugo vreme kopkalo i kvarilo san. Zašto joj se nije javljao toliko dugo?
Nije to klasično nejavljanje, da jeste ona ne bi pridavala tome veliku pažnju ali ovo je bilo nejavljanje posebne vrste. Svakog meseca je pričao sa njenim najboljim drugom o njoj, kako je, šta radi, da li bi želela da se pomiri sa njim… I svaki put kada bi saznala za taj razgovor naježila bi se kao onda kada ga je prvi put ugledala. Nije mogla prestati da razmišlja o njemu i rečima koje je rekao: ”Ona je bila najbolja devojka koju sam imao, uvek sam jedva čekao da se nađem sa njom i popričamo.” I tad, u 23:47, osetila je leptiriće u stomaku jer su joj se opet te reči pojavile pred očima. Ali zašto nijednom nije razgovarao sa njom i njoj rekao sve to? Zašto se plašio kog đavola?
I ovoga puta ona je morala ispasti muško u celoj priči i prići mu. To će biti večeras. Osećala je.
Hodala je unakolo još nekoliko minuta pokušavajući da prikrije nervozu iako joj nije baš uspevalo, više je izgledalo kao da želi da je potisne sve do stopala koja su se užurbano pomerala po hladnom betonu. Uzdahnula je i zakoračila. Više nije osećala hladan vazduh već samo misli u svojoj glavi koje su najedanput dobile masu i bile su toliko teške da su bolele. Morala je da ih izbaci.

To be continued…

Nedovoljno dobar tekst

Imaš želju za pisanjem, imaš želju za oslobađanjem od svega što te muči, svih dilema, dvoumljenja, tugovanja, imaš želju da kažeš nekome makar to bili samo pikseli. Imaš želju da neko zna i razume kako se osećaš a ne osuđuje, ne govori ni reč.

Previše toga treba da zapišeš, od previše stvari treba da se oslobodiš, previše treba da kažeš, a ne govoriš ništa jer kada i dođe prilika za tako nešto ti postaješ nema lutka, marioneta straha. Prestravljen i izgubljen u svim dešavanjima i mislima.

Znam, niko ne razume šta osećam, premalo je reči a previše misli pa pokušaj smislene rečenice ne postane ništa više do prazan i smešan. Kako bilo ko drugi da razume biće koje ni samo ne zna ko je i šta je i uostalom šta želi? Tu je strah, ne običan, već strah od toga da će možda doći momenat kada će nekoga uistinu zainteresovati moja priča a ja neću imati šta da kažem, ne zato što doslovno nemam već zato što neću znati od čega da počnem. Ali dok taj momenat ne dođe mogu samo da zakopavam sebe teorijom da niko nije dužan da dešifruje moje biće njegove misli. Ili da čita njegove vapaje u obliku piksela.
Ne želim nikoga da opterećujem i umaram svojim rečenicama. Prošle su par hiljada puta kroz moju glavu pa više ni ne znam njihovo pravo značenje, nekima je rok važenja davno istekao ali nisu na vreme skonjene pa izazivaju mučninu. Posle toliko razmišljanja o jednoj stvari i sam počinješ da gubiš utisak da je to pravi problem i da ima svrhe iznositi ga. Kada dođete do tog stadijuma, nema dalje. Shvatiš da nikad nećeš ni reći dovoljno. Ostaćeš da deliš ćeliju sa njima. Samo ćeš se plašiti da ne postanu nasilne.
Njih je mnogo a ti si sama, Mina.
I nisam dovoljno vešta da ih napišem.
Nisam dovoljno dobra.

Kada pokušam da se preispitam dođen do jednog zaključka: nisam dovoljno dobra. Ni za šta.


walking through